Davanje dece rođacima koji ih nemaju bio je običaj koji se negovao u Crnoj Gori, a o kojem se malo govori. Porodica Bibić iz Rožaja praktikovala je ovaj običaj, a jedan od primera je Zekrija Bibić, koji je kao beba poklonjen ujaku, a zatim je i sam svog sina po rođenju dao bratu. Ovo je samo jedan od primera koji svedoči o specifičnom društvenom fenomenu koji je bio odomaćen u rožajskom kraju.

Zekrija je ispričao da ga je majka na porođaju zamolila da ako ona umre, njega poklone nekom drugom. On je kao bebu poklonjen ujaku, a svoje prvo dete koje je dobio nakon toga, Zekrija je predao bratu, kao što je to uradio i njegov ujak s njim. Kaže da je imao lepo detinjstvo i da je svoju biološku porodicu upoznao tek sa 11 godina. Zekrija je oženio se i dobio devetoro dece, međutim jedan od njegove braće bio je bez poroda. Rešio je da tada da sina starog 20 dana predaje bratu. Zekrija ističe da je hrabar i da je to bio pravi potez za njegovu porodicu.

Raif Bibić, koji je takođe dobio novu porodicu odmah nakon rođenja, ističe da je imao lep život i da ga je nova porodica iškolovala, te da je posle osnovao svoju porodicu. Sudbina je ponovo spojila oca i sina, Zekriju i Raifa, koji su postali komšije, a Zekrija, sada sa 71 godinom i 27 unučadi, nada se da će dočekati da se taj broj udvostruči.

Ovaj običaj davanja dece rođacima koji ih nemaju bio je nekada uobičajen u Rožajskom kraju, ali se vremenom sve manje praktikuje. Mnoge porodice su se širile na ovaj način, a deca su bila srećna i imala siguran dom. Zekrija i Raif su primer kako ovakav običaj može biti pozitivan za sve uključene.

Ovaj običaj se može smatrati i tradicijom koja je počela u jeku Prvog svjetskog rata, kada je mnogo žena ostajalo udovice, a deca su ostajala bez roditelja. Tada su članovi porodice preuzimali brigu o tim siročićima i na taj način su rađane nove porodice. Ovaj običaj je simbolizovao zajedništvo i pomoć među članovima porodice.

Zekrija i Raif su primer kako ovaj običaj može biti pozitivan za sve uključene. Ovo je priča o ljubavi, hrabrosti i zajedništvu koja se nikad ne smije zaboraviti. Ovaj običaj nam također pokazuje koliko je bitno imati podršku porodice i zajednice u teškim vremenima. Ova priča je i svedočanstvo o tome koliko su ljudi nekada bili spremni da se žrtvuju za dobrobit drugih.

Iako se ovaj običaj sve manje praktikuje, važno je da se ne zaboravlja. Možda će ova priča inspirisati ljude da se vrate tradicionalnim vrednostima i da se više trude da pomognu svojim rođacima u nevolji. Ova priča nas podseća da je ljubav i podrška najvažnija stvar u životu i da je važno da se brinemo jedni o drugima.