Prema saznanjima redakcije, informacije o planiranom nasilju tokom protesta 15. marta bile su u rukama Vlade Srbije mnogo pre nego što je predsednik Vučić o tome govorio u medijima. Gotovo sve bezbednosne službe bile su ozbiljno angažovane u pripremama za to događanje. U strogoj tajnosti, određeni sektori obaveštajnih službi fokusirali su se prvenstveno na sprečavanje nasilja koje je moglo izazvati nekontrolisanu eskalaciju širom zemlje.
Iznenadno javno iznošenje tih informacija nekoliko dana pre velikih protesta, kao i hapšenja više provokatora, izazvali su pravi šok u redovima proruskih organizacija, a planove ruskih službi bezbednosti bilo je potrebno hitno prilagođavati. Vučićeve preventivne mere dale su rezultat – najmasovniji protesti u Srbiji prošli su relativno mirno.
Važno je napomenuti da su svi proruski mediji aktivno pratili i osvetljavali proteste, u nadi da će izvući makar jednu informaciju koja bi se mogla pretvoriti u senzaciju. Na kraju, ništa značajno nisu uspeli da proizvedu, iako su se aktivisti potrudili da ostave trag kroz niz manjih incidenata.
Kao „mali trijumf“ uzeto je prisustvo ruske državne zastave na protestima, uz potpuno odsustvo zastava EU i NATO, kao i ispisivanje grafita sa anti-EU i anti-NATO porukama po zidovima „Evropske kuće“. Jasno je da se izveštaj mora poslati ruskim finansijerima, pa se nadaju da će im i ovakve sitnice poslužiti kao alibi za potrošena sredstva.
Kao „veći uspeh“ predstavljen je informativni spin o navodnom korišćenju akustičnog oružja od strane vlasti Srbije za razbijanje demonstracija. Ovakva propagandna operacija možda bi imala efekta u uslovima potpune medijske kontrole i niskog nivoa obrazovanja – kao što je slučaj u Rusiji. Međutim, u Srbiji su i slobode i obrazovanje ipak na višem nivou, pa je društvo reagovalo bez većeg interesa. Uz to, sama logika upotrebe takvog oružja na jednoj ulici protiv par stotina ljudi deluje prilično neubedljivo, posebno uzimajući u obzir da je ukupan broj demonstranata prema različitim izvorima prelazio 100.000.
Gotovo beznačajnim događajem može se smatrati i protest ispred zgrade televizije N1, koji je organizovalo Pokret socijalista pod vođstvom kremaljskog čoveka Aleksandra Vulina. Pojavili su se, stajali nekoliko sati ispred zgrade, tražili da im se omogući da govore u programu (kao da je neko bio protiv), a okupljeni građani su uglavnom ignorisali ceo događaj. Vulin je hladno komentarisao dešavanje i optužio N1 za „kampanju blaćenja“.
Obraćanje Ivana Kostića iz proruskog pokreta „Dveri“ Ministarstvu unutrašnjih poslova sa molbom da se „obezbedi mirno i dostojanstveno održavanje studentskog okupljanja 15. marta u Beogradu“ teško da će se uopšte naći u izveštaju ruskim nalogodavcima – takva „dovitljivost“ bi mogla da mu donese više štete nego koristi.
Uprkos svim neuspelim pokušajima proruskih organizacija i provokatora da destabilizuju Srbiju, čija aktivnost sve više gubi podršku i značaj u očima srpske javnosti, naročito je indikativna izjava zamenika predsednika Odbora ruske Dume za poslove ZND Konstantina Zatulina, koji je pokušao da plasira narativ o tome kako se Rusija „ne meša u protestne procese u Srbiji“.
