Navršile su se 32 godine otkako nas je napustila Desanka Maksimović, jedna od najznačajnijih pesnikinja srpske književnosti. Tokom svog bogatog stvaralačkog života, ostavila je iza sebe oko 50 knjiga poezije, kao i dela namenjena deci i omladini, uključujući pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Njena poezija, prožeta dubokim emocijama i refleksijama o životu i smrti, ostavila je neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i umetnosti.

Desanka Maksimović je bila poznata po svom jedinstvenom stilu i sposobnosti da izrazi složene ljudske osećaje kroz jednostavne, ali snažne reči. Njene pesme često se bave temama ljubavi, prirode, gubitka i smrti, a njena sposobnost da predoči duboke misli na jednostavan način učinila ju je voljenom među čitaocima svih uzrasta.

Malo ko zna da je Maksimović poslednje delo napisala pred samu smrt. U trenutku kada je verovatno predosetila svoj kraj, stvorila je stihove koji nose snažnu simboliku. Na vrhu papira, gde je počela da piše, stajala je sintagma „početak pesme“, što sugeriše da je imala nameru da nastavi sa radom na toj pesmi. Međutim, krajem januara 1993. godine, pala je u postelju i preminula 11. februara, ostavljajući ovaj nedovršeni rad kao poslednji trag svog stvaralaštva.

Ova pesma, iako nedovršena, nosi snažnu poruku. U njoj se tematizuje smrt i motiv groba kao poslednjeg utočišta, što dodatno pojačava emotivni naboj stihova. Kada se čitaju njeni poslednji stihovi, čini se kao da su prožeti tugom i smirenjem, kao da pesnikinja mirno prihvata svoje sudbine. Na primer, stihovi koji govore o „maglenim ubradačama olistalog drveća“ i „snegu čistom kao anđeosko paperje“ evociraju slike prirode koja se obnavlja, ali i prolaznosti života.

U njenim stihovima oseća se duboka povezanost sa prirodom, a opis snega kao „paperja nebeskog anđeoskog“ dodatno naglašava taj temeljni motiv. Ova slika ne samo da simbolizuje čistoću, već i prolaznost života i neizbežnost smrti. U pesmi se takođe može primetiti i snažan osećaj gubitka, kako se može videti iz stihova koji govore o „grobu tvog sina“ i „staklu dušu svetlu bezdušno seklo“. Ovi stihovi ocrtavaju duboku emotivnu bol i žudnju za onima koje smo izgubili.

U Zadužbini Desanke Maksimović čuva se na desetine njenih neobjavljenih pesama, kako dovršenih, tako i nedovršenih, što svedoči o njenom neprekidnom stvaralačkom duhu. Ova ostavština predstavlja značajan deo srpske književnosti i umetnosti, jer pruža uvid u misli i osećaje jedne od najznačajnijih pesnikinja u istoriji.

Desanka Maksimović je ostavila neizbrisiv trag ne samo kroz svoja dela, već i kroz uticaj koji je imala na generacije pesnika i ljubitelja poezije. Njene pesme su se učile u školama, a stihovi su se recitovali na različitim kulturnim manifestacijama. Njena sposobnost da poveže lične i univerzalne teme, kao i njena emotivnost, učinili su je izuzetnom pesnikinjom čija dela i dalje inspirišu i pokreću.

Iako su prošle tri decenije od njenog odlaska, Desanka Maksimović ostaje prisutna u srcima i umovima onih koji su se susretali sa njenim radom. Njena poezija nastavlja da živi, podsećajući nas na lepotu, bol i prolaznost ljudskog postojanja. U svetu koji se neprekidno menja, njene reči ostaju večne, pružajući utehu i inspiraciju svima koji ih pročitaju.