Na dnu okeana i mora nalazi se više od 8.500 olupina brodova iz dva svetska rata, što predstavlja značajan deo globalne pomorske istorije, ali i potencijalnu pretnju za životnu sredinu. Ove olupine sadrže ogromne količine toksičnih supstanci, uključujući do šest milijardi galona nafte, municiju, teške metale i hemijsko oružje. Tokom godina, mnoge od ovih struktura su se degradirale, što povećava rizik od ispuštanja ovih opasnih materija u morsko okruženje.
Klimatske promene dodatno pogoršavaju situaciju, jer rastuće temperature okeana i sve jače oluje ubrzavaju razgradnju olupina. U nekim delovima sveta, ove promene čine da se opasnosti od zagađenja potencijalno povećavaju, a procene troškova sanacije ovog globalnog problema dostižu 340 milijardi dolara. Međutim, nije samo pitanje olupina iz svetskih ratova; mnogi drugi brodovi takođe doprinose ovom problemu.
Jedan od ključnih izazova je nedostatak preciznog mapiranja ovih olupina. Samo oko 23% svetskih okeana je detaljno mapirano, a čak i to često ne pruža dovoljno informacija za identifikaciju konkretnih olupina i procenu rizika koji one predstavljaju. Globalni projekat „Seabed 2030“ ima za cilj da poboljša mapiranje okeanskog prostora i dostigne rezoluciju od 100 metara po 100 metara, što bi omogućilo bolju procenu situacije na dnu okeana.
Istorijski podaci, kao što su oni koje čuva Lloyd’s Register Foundation, igraju ključnu ulogu u razumevanju prirode i obima problema. Međutim, preciznost tih podataka može biti promenljiva, što dodatno otežava utvrđivanje lokacija olupina. Britanski pomorski arheolog Ines Macartney i okeanograf Mike Roberts otkrili su da su mnoge istorijske olupine pogrešno pripisane i locirane, što znači da bi do 60% njih moglo biti na nepoznatim mestima.
Mnoge od olupina koje predstavljaju najveće rizike nalaze se u plićim obalnim vodama, gde se vrše aktivnosti poput ribolova i izgradnje vetroelektrana. Ove aktivnosti mogu fizički poremetiti ili promeniti dinamiku mesta olupina, čime se dodatno povećava rizik od curenja toksičnih materija.
Međunarodna saradnja je ključna za rešavanje ovog složenog problema, ali postoje izazovi u određivanju odgovornosti za čišćenje olupina. Mnoge olupine se nalaze u vodama izvan zemalja čiji su prvobitni vlasnici, što otežava utvrđivanje ko je odgovoran. Pitanja odgovornosti su dodatno komplicirana međunarodnim pravom koje može osloboditi države zastave od odgovornosti.
Tehnički izazovi takođe igraju značajnu ulogu. Teško je tačno odrediti koliko olupina postoji i kako ih locirati, što otežava procenu njihovog stanja i potrebu za intervencijom. U tom kontekstu, doprinos stručnjaka iz različitih oblasti, uključujući istoričare, arheologe, inženjere i biologe, postaje neophodan.
Napredak u tehnologiji, kao što su autonomna podvodna vozila (AUV), može pomoći u poboljšanju znanja o lokacijama olupina i njihovom stanju. Ova vozila su opremljena senzorima koji mogu precizno meriti morsko dno i otkrivati zagađivače, pružajući podatke visoke rezolucije uz manje emisije u poređenju sa tradicionalnim istraživačkim brodovima.
Međutim, deljenje i upoređivanje podataka iz različitih izvora je ključno za sticanje dubljeg razumevanja ovog problema. Prečesto se podvodna istraživanja sprovode unutar ograničenih projekata, što može sprečiti brzi napredak u rešavanju problema.
Ozbiljnost ekoloških i bezbednosnih rizika koje predstavljaju olupine na dnu okeana nije u potpunosti poznata, ali je jasno da ovaj problem zahteva hitnu pažnju i akciju. U suštini, rešenje ovog globalnog izazova zahteva koordinirane napore na međunarodnom nivou, kao i inovacije u tehnologiji i promena stavova prema očuvanju morskog okruženja.
