Film „Marija“, u kojem glavnu ulogu igra holivudska zvezda Anđelina Džoli, premijerno je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, gde je dobio devetominutne ovacije publike. Ovaj film se fokusira na poslednju nedelju života legendarne operske pevačice Marije Kalas, koja je poznata po svom talentu i dramatičnom životu. Nakon ograničene bioskopske distribucije, film je sada dostupan i na Netfliksu.
Prve reakcije na film ukazuju na to da je filmska priča tanka, dok su kritike o Džolijevoj u ulozi Kalas pozitivne. Njen rad je prepoznat i nominovana je za Zlatni globus. Sam film istražuje Kalasinu egzistenciju u Parizu, gde živi u svom velikom stanu, više godina nakon što se povukla iz javnosti. U dobi od 53 godine, ona i dalje zrači kao diva, dok se bori sa svojim unutrašnjim demonima i fizičkim slabostima.
Marija Kalas prikazana je kao haotična i bolesna osoba, čija ishrana se svodi na tablete za smirenje. U filmu se osvrće na svoje noćne posete bivšem ljubavniku, Aristotelu Onazisu, opisujući ga kao „ružnog i mrtvog“. Njena ličnost se kreće između impozantne „La Callas“ i obične Marije, koja ponekad želi da se povuče od sveta, a ponekad žudi za obožavanjem.
Iako se Kalas suočava sa svojom prošlošću i gubitkom, ona i dalje želi da peva, makar samo za sebe. Oseća da još nije spremna da ode, što se odražava u njenom odnosu sa pijanistom. Kritičari su primetili da film sadrži mnogo umetničkih ambicija, ali da promašuje nekoliko tonova i ne uspeva da dosegne visine koje bi se očekivale od priče o tako fascinantnoj ličnosti.
Kritičarka iz „USA Today“ postavlja pitanje da li bi angažovanje prave operske pevačice bilo bolje rešenje za ovaj film, ali priznaje da Džolijeva strast prema Kalas izbija na ekranu. S druge strane, kritičarka „Njujork Tajmsa“ smatra da je „Marija“ najslabiji film u trilogiji Pabla Lorena, koji se prethodno bavio Džeki Kenedi i princezom Dajanom.
Film se fokusira na psihološke portrete, a ne na klasično biografsko pripovedanje. Kritičarka iz „Njujork Tajmsa“ ističe da „Marija“ ne može da pronađe svoju priču ni kroz svoj predmet ni kroz svoju zvezdu. Rezultat je portret narcisoidne umetnice koja se muči na lomači, dok se oslanja na svoj fascinantan život. Iako je Kalas živela izuzetno zanimljiv život, film ne uspeva da ispriča tu priču na zanimljiv način.
U zavisnosti od perspektive, film može delovati kao dubok uvid u unutrašnje borbe umetnice, ali i kao bezdušna analiza njenog karaktera. U jednoj od ključnih scena, Kalas izgovara: „Postoji trenutak kada se samopouzdanje pretvara u neku vrstu ludila“, što može da ilustruje kompleksnost njene ličnosti i unutrašnje sukobe.
Završavajući analizu, kritičari se slažu da „Marija“ ima potencijal da bude snažan film, ali da na kraju ne uspeva da dostigne visoki standard koji se očekivao od njega. Iako Džoli daje snažnu izvedbu, ona ne može da spasi film od njegovih slabosti. „Marija“ ostaje ambiciozan, ali nedovoljno uspešan pokušaj da se prikaže život i umetnost jedne od najfascinantnijih figura u svetu muzike.
U svetlu ovih kritika, film „Marija“ predstavlja zanimljiv, ali na kraju neispunjen projekat koji se bavi složenim i emotivnim životom Marije Kalas, ostavljajući publici mnogo toga za razmišljanje o njenoj ostavštini i unutrašnjem svetu.
