Promocija knjige „Karota“ Darka Tuševljakovića održana je u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. Pored autora, o romanu su govorile književnica Ljubica Arsić i književna kritičarka Isidora Đolović. Darko Tuševljaković, dobitnik Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost, predstavio je svoj novi roman kao višeslojnu dramu pojedinca i psihološki roman o ličnoj i kolektivnoj drami devedesetih na našem području.
Autor je naglasio da je „Karota“ možda njegova najličnija knjiga, pošto se oslanja na deo njegovog života koji je dugo čekao na svoj red. Tuševljaković je proveo vreme u Zadru tokom devedesetih, u godinama koje se prepliću sa iskustvima junaka njegovog romana. On je pokušao da istraži svoje sećanje na detinjstvo koje je nasilno prekinuto.
Priča u romanu prati izgnanika Davora koji se vraća u svoj grad u potrazi za istinom i pravdom, te se suočava sa sopstvenim sećanjima. Davor doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj udara dečaka koji mu podseća na prijatelja iz detinjstva, što ga pokreće da ode u Zadar i istraži šta se zapravo dešava sa njegovim sećanjima. U tom putovanju pomaže mu devojka Nina koja predstavlja glas razuma i alter ego ranjene muškosti.
Ljubica Arsić je istakla da roman polazi od mitske slike izgnanika koji se suočava sa sopstvenim unutrašnjim demonima, a male nezgode u Davorovom životu predskazuju veliku nesreću koja dolazi. Ona je naglasila da je roman takođe priča o zakopanom blagu, odnosno o sećanjima koja predstavljaju put ka istini.
Isidora Đolović je pohvalila Tuševljakovićev stil i poetične pasáže koje otvaraju roman. Ona je primetila da su junakova sećanja na Zadar u početku lirska i idealizovana, ali kako priča odmiče, otkriva se ogromna tama i trauma koja se krije iza lepote primorskog grada. Pisanje o strašnim stvarima na blistav način je, prema njenoj oceni, izuzetno umeće.
Naziv romana „Karota“ ne odnosi se na glavnog junaka, već na dečaka koji je neizbežno vezan za Davorovo detinjstvo. Tuševljaković je objasnio kako se Karota, sa svojom narandžastom kosom, suočava sa ismevanjem i maltretiranjem, što na kraju postaje simbol za nepravdu i nasilje koje deca doživljavaju.
Pisac želi da prikaže kako deca često nisu svesna onoga što se dešava u svetu odraslih, i kako mnogo odraslih takođe reaguje na decu kao da su oni sami deca. Arsićeva je dodala da ne treba idealizovati decu kao prazne table na koju odrasli projektuju zlo, već da zlo postoji u njima samima.
Roman se bavi i temom suočavanja sa prošlošću. Tokom posete roditeljima jednog dečaka, junaci se suočavaju sa različitim perspektivama o sukobima iz prošlosti. Darko Tuševljaković je uspeo da stvori složene likove koji nisu isključivo negativci ili pozitivci, već su svi svesni svojih grešaka i situacija u kojima su se našli.
U poslednjim godinama, sve više pisaca se bavi temama detinjstva tokom devedesetih, što Tuševljaković objašnjava potrebom da se sa distance sagleda ono što se dogodilo. Pisanje mu je predstavljalo olakšanje, jer je konačno mogao da podeli priču koju je dugo želeo da ispriča.
Na kraju, Isidora Đolović je istakla da je književnost, pored svega, i lepota, te da je važno sačuvati uživanje u čitanju. Roman „Karota“ omogućava upravo to, pružajući čitaocima iskustvo koje spaja prošlost i sadašnjost, istražujući složenosti ljudske psihe i sećanja.
