Krvna osveta predstavlja duboko ukorenjen običaj u društvima koja se bore sa nedovoljnom razvojem, često se manifestujući kroz ciklične sukobe između porodica ili klanova. Ovaj ritual počinje ubistvom člana jedne porodice, nakon čega sledi osvetničko ubistvo iz protivničke strane, sve do potpunog istrebljenja. U takvim situacijama, termin „duguješ krv“ postaje centralni motiv, a vraćanje duga se vrši isključivo ubistvom.

I pored brojnih zakonskih zabrana i pokušaja da se ovaj običaj iskoreni, krvna osveta i dalje postoji. Jedan od najsvetlijih i najstrašnijih zločina povezanih sa ovim običajem odigrao se u sedamdesetim godinama prošlog veka u Zenici. Incident je započeo kada je Stipo Čalić, vozač iz Zenice, bio umesan u saobraćajnu nesreću u Crnoj Gori, pri čemu je poginuo jedan dečak. Mesto događaja, kao i sud, presudili su da je incident bio nesrećni slučaj, te je Stipo oslobođen optužbi.

Međutim, majka nastradalog dečaka, Višnja Pavlović, nije mogla da prihvati ovu presudu. Sa odlučnošću da „naplati krv krvlju“, ona je angažovala Dragomira Dragana Bajčetu da, u zamenu za 500.000 tadašnjih dinara, ubije jedanaestogodišnjeg Bruna, Stipinog sina. Prema današnjim saznanjima, za ovaj plan znao je i Rajko Pavlović, otac nastradalog dečaka.

Zločin koji su Višnja i Dragomir izvršili bio je izuzetno brutalan. U intervjuu iz 2011. godine, Anka, majka ubijenog Bruna, prisetila se stravičnih događaja. Pre zločina, Višnja i Dragomir su dolazili u njihov dom, pretvarajući se da traže stan za iznajmljivanje. Tokom tih poseta, Višnja je upoznala Bruna, saznala njegove navike i postala toliko bliska da je čak i držala dečaka u naručju. Na dan ubistva, Višnja je zatražila od Bruna da je odvede do groblja blizu škole, na šta je Bruno pristao, ne sumnjajući u njene namere. Na groblju ga je čekao Bajčeta, koji je izmasakrirao dečaka, a zatim su zajedno pobegli.

Kada Bruno nije došao kući na vreme, Anka je krenula prema školi i na putu srela Višnju, koja joj nije delovala sumnjivo. Godinama kasnije, Anka je govorila o bolu koji je proživela, moleći Boga da je uzme, kako ne bi više trpela.

Bruno Čalić je ubijen sa devet uboda nožem, a njegovo telo je bilo izmasakrirano. Višnja Pavlović je uhapšena 42 sata nakon zločina, dok je Bajčeta priveden direktno iz kafane. On se na suđenju pokajao za počinjeno delo, dok Višnja nikada nije pokazala znakove kajanja. Nakon emotivnog suđenja, oboje su osuđeni na smrtne kazne.

Rajko Pavlović, Višnjin muž i otac dečaka koji je poginuo u saobraćaju, osuđen je na 20 godina zatvora. Četrnaest meseci nakon ubistva, Višnja i Dragomir su streljani u blizini Sarajeva, a to je bila jedna od poslednjih smrtnih kazni izvršenih u Bosni i Hercegovini. Njihovi grobovi ostali su neobeleženi, u skladu sa zakonom koji je propisivao da se ubice sahranjuju na način koji sprečava stvaranje „kulta ličnosti“.

Nakon odslužene kazne, Rajko Pavlović je izašao iz zatvora, ali je doživeo tragediju kada je njegov drugi sin, kojeg je imao sa Višnjom, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ova priča o krvnoj osveti i tragediji koja je zadesila dve porodice ostavlja snažan utisak na društvo i podseća na opasnosti koje ovakvi običaji nose sa sobom, čak i u savremenom svetu.