Ivo Andrić, najznačajniji pisac u istoriji jugoslovenske književnosti, preminuo je 13. marta 1975. godine. Nakon smrti supruge Milice Babić 1968. godine, povukao se iz javnosti i provodio dane u svojoj kući okružen knjigama. U decembru 1974. godine Andrić je smešten u bolnicu zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Poželeo je da se nakon njegove smrti osnuje zadužbina za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Takođe je izrazio želju da se deo novčanih sredstava koristi za dodeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Vera Stojić, njegova lična sekretarica, i prijateljica imenovana je za brigu o zadužbini.

Andrićev prijatelj Erih Koš je opisao poslednje dane pisca. Nakon što je Andrićevom zdravstvenom stanju naglo pogoršalo, pozvan je lekar specijalista. Andrić je prebačen u bolnicu, gde su lekari dijagnostikovali ozbiljna oštećenja mozga. Pored toga, razvila su se komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije unutrašnjih organa. Andrić je prebačen na Vojnomedicinsku akademiju gde je proveo poslednja tri meseca života.

Lekari su održavali Andrića u životu veštački, ali je on ipak preminuo 13. marta 1975. godine na VMA u Beogradu. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani dan kasnije. Njegova dela, poput „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, postala su deo srpske školske lektire i nastavila su da žive kroz generacije kao najsjajniji biseri domaće književnosti. Ivo Andrić je jedan od najuglednijih književnika i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.