Đorđe Balašević, legendarni muzičar i pesnik, ostavio je neizbrisiv trag u srcima mnogih ljudi. Od kada je pre skoro četiri godine napustio ovaj svet, njegovo prisustvo se i dalje oseća kroz njegove pesme koje su ispunjene emocijama, ljubavlju i nostalgijom. Stih iz njegove pesme „Kad odem“ „Ne čuvaj dugo pepeo tih dana“ postao je simbol tuge i sećanja na njegovu umetnost, posebno u vreme praznika kada su njegovi koncerti bili nešto posebno.
Balašević je bio poznat po tome što je kroz svoje pesme prenosio priče o životu, ljubavi i svakodnevnim situacijama. Njegove reči lako su dolazile do srca mnogih, a pesme o prvoj ljubavi, životu u Vojvodini i Novom Sadu su postale deo kolektivnog pamćenja. Posebno emotivan deo njegovog stvaralaštva je posvećen Oliveri, ženi koja je inspirisala mnoge njegove pesme kao što su „Provincijalka“ i „Veštica“.
Olivera, koja danas izvodi monobajku „Prezime ruže“, otkriva delove svog detinjstva i života pre nego što je postala poznata kao muza Đorđa Balaševića. Ova monobajka je spoj njene lične priče sa elementima pozorišta i muzike, a Olivera kroz nju izražava sećanja na vreme koje je provela sa Đoletom.
Osim što je bila muza, Olivera je i državna prvakinja u gimnastici, profesorka, majka i baka. Njena uloga u seriji „Pop Ćira i pop Spira“ ostala je zapamćena kao jedna od najlepših uloga, a njeno pojavljivanje u seriji je donelo mnogo sreće i radosti gledaocima. Đorđe je bio taj koji je nagovorio Oliveru da se pridruži toj produkciji, iako nije imala nikakvo glumačko iskustvo.
Sećanja na seriju „Pop Ćira i pop Spira“ su duboko ukorenjena u kolektivnoj svesti, a Olivera se često priseća trenutaka provedenih na snimanju. Đorđe je imao posebnu sposobnost da otključa njeno srce i motiviše je da preuzme izazove. Njihova međusobna povezanost bila je snažna, a Olivera se seća kako je Đorđe verovao u nju čak i kada je ona sama sumnjala u svoje sposobnosti.
Danas, kroz monobajku „Prezime ruže“, Olivera predstavlja ne samo lik Juce iz serije, već i svoja sećanja i iskustva. Ova predstava je više od obične glume; ona je svedočanstvo o njenom životu i ljudima koji su je oblikovali. Olivera ističe da je njen cilj da publici predstavi autentične priče i likove koji su bili deo njenog odrastanja.
Sećanja su važan deo ljudskog postojanja, a Olivera veruje da su uspomene ključne za razumevanje prošlosti. Ona naglašava da nije reč o nostalgiji za prošlim vremenima, već o ljudima i njihovim vrednostima koje treba sačuvati. U savremenom svetu gde se često zaboravljaju bitne stvari, Olivera poziva na čuvanje sećanja i vrednosti koje su oblikovale našu kulturu.
Takođe, Olivera se osvrće na današnje „fejmove“ i društvene mreže, naglašavajući da su pravi heroji i inspiracije često oni koji nisu poznati široj javnosti. Kao profesor i pedagog, ona predlaže da se vrati tradiciji pisanja dnevnika kako bi se sačuvala sećanja na ljude i događaje koji su oblikovali naše živote.
Monobajka „Prezime ruže“ je tako postala most između prošlosti i sadašnjosti, a Olivera nastavlja da deli svoje priče i emocije sa publikom. Kroz ovaj umetnički izraz, ona čuva duh Đorđa Balaševića i podseća nas na važnost sećanja i ljubavi u našim životima.
