Nakon dugog i mučnog suđenja koje je privuklo pažnju javnosti, roditelji Koste Kecmanovića, koji je 3. maja prošle godine izvršio masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, konačno su osuđeni. Otac Vladimir Kecmanović dobio je kaznu od 14 godina i šest meseci zatvora, dok je majka Miljana Kecmanović osuđena na tri godine robije zbog zanemarivanja i zlostavljanja maloletnog lica.
Iako je Kosta bio maloletan u trenutku zločina i nije mogao biti krivično gonjen, sud je utvrdio da su njegovi roditelji direktno odgovorni za njihovo ponašanje. Vladimir Kecmanović je optužen da je sinu omogućio pristup oružju i obučavao ga za gađanje, dok je Miljana Kecmanović oslobođena optužbi za posedovanje oružja, ali je proglašena krivom za zanemarivanje.
Tokom suđenja, advokatica Irina Borović najavila je žalbu na presudu, ali se ne može ignorisati da su roditelji napravili niz propusta u vaspitanju svog sina. U sudskim spisima se naglašava emotivna nezrelost Koste, što je dodatno otežalo situaciju. Izvori iz istrage navode da su roditelji bili previše ambiciozni i da su pokušavali da ga predstave kao heroja, što je dovelo do njegovih emocionalnih problema.
Bivša razredna dečaka opisala je Kosta kao odličnog učenika, ali je primetila da se ponašao superiorno prema svojim vršnjacima. Njegova majka je tražila premeštaj u drugu smenu škole zbog problema s društvom, dok je Kosta imao poteškoća u izražavanju emocija, što je dodatno ukazivalo na njegove unutrašnje borbe.
Istraga je otkrila da je Kosta planirao zločin mesecima unapred, a bes u njemu tinjao je već godinu dana. Otac ga je, uprkos njegovom problematičnom psihičkom stanju, vodio u streljački klub i obučavao ga za upotrebu vatrenog oružja. Čak je i sam nazivao svoje dete „psihopatom“, što ukazuje na ozbiljne propuste u njihovom vaspitanju.
Miljana Kecmanović, kao supruga i majka, nije sprečila ovakve aktivnosti i bila je svesna situacije, što dodatno ukazuje na ozbiljno zanemarivanje roditeljskih obaveza. Sud je zaključio da su roditelji Koste Kecmanovića doprineli razvoju patologije kod svog sina, zanemarivši njegovu emocionalnu i moralnu izgradnju.
Na kraju, slučaj Koste Kecmanovića postavlja ozbiljna pitanja o odgovornosti roditelja i sistemu koji ne uspeva da zaštiti decu od potencijalno opasnih situacija. Osuđeni roditelji će se suočiti s dugotrajnim posledicama svojih postupaka, dok će se društvo suočiti s posledicama tragedije koja je potresla celu naciju.
