Merilin Monro, legendarna glumica koja je decenijama bila sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, nedavno je postala glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice ukrašava brojne postere, a njen osmeh simbolizuje zlatno doba Holivuda. Ipak, iza slike seks simbola i stereotipa o „tipičnoj plavuši“ krije se dubina i složenost njene ličnosti. Otkrivena je još jedna, manje poznata strana njene ličnosti koja ukazuje na to da je Monro bila više od samo zavodljive ikone.
Prva asocijacija na Merilin Monro često uključuje pojmove kao što su „najpoželjnija žena na svetu“ ili „seks simbol“. Tokom svog života, njen glumački talenat je bio osporavan, no danas se konačno priznaje. Ulogu Lorelaj Li u filmu „Muškarci više vole plavuše“ tumači sa nevjerojatnim šarmom, a iza njene naivnosti krije se neosporni genij. Njena uloga pokazuje koliko je Monro zapravo bila talentovana, što se često potcenjuje.
Mnogi koji su se bolje upoznali sa njenom biografijom znaju da je Merilin Monro bila strastvena čitateljka. Ispod harizme kojom je osvajala svet, Monro je bila intelektualka sa bogatom kućnom bibliotekom. U svom poslednjem domu u Brentvudu imala je kolekciju od preko 400 naslova, što je svakako bilo neobično za ženu tog vremena, koja je bila poznata pre svega po svom izgledu.
Tokom svog života, Monro je sakupljala knjige i ozbiljno se posvetila čitanju. Beleženo je da bi između snimanja na filmskim setovima pronalazila miran kutak za uživanje u knjigama. U njenoj biblioteci često su se nalazili klasici svetske književnosti, uključujući dela F. Skota Ficdžeralda kao što su „Veliki Getsbi“ i „Nežna je noć“, kao i „Tramvaj zvani želja“ Tenesija Vilijamsa.
Pored klasičnih romana, njena biblioteka obuhvatala je i dela velikih pisaca poput Ernesta Hemingveja i D. H. Lorensa, koji je bio jedan od njenih omiljenih autora. Monro je posedovala dela Oskara Vajlda, kao i zbirke poezije Šelija i Roberta Brauninga. Takođe, u njenim knjigama našla su se i neka neobična dela iz tadašnje literarne kontrakulture, uključujući roman „Na putu“ Džeka Keruaka i poeziju Volta Vitmena i Rajnera Marije Rilkea.
Monro je bila zainteresovana i za psihologiju, sakupljajući tekstove Sigmunda Frojda i istražujući dela Albera Kamija. Volela je i „Uliksa“ Džejmsa Džojsa, uz moderne drame koje su je privlačile, posebno zbog njenog braka sa dramskim piscem Arturom Milera. Njena kolekcija sadržavala je veliki spektar dela, od klasičnih ruskih romana do viktorijanske poezije, francuskih filozofa i biblijskih studija.
Ono što je njenu biblioteku činilo posebnom su njene rukom pisane beleške koje je ostavljala po stranicama knjiga. Monro je često pisala po marginama, podvlačila pasuse i ostavljala tragove svog živahnog uma, što je doprinosilo njenom intelektualnom nasleđu koje njena era nikada nije u potpunosti prepoznala.
Među knjigama koje su se nalazile u njenoj ličnoj biblioteci bili su i naslovi poput „Pad“ Albera Kamija, „Dama s kamelijama“ Aleksandra Dima sina, „Prorok“ Halila Džubrana, „Poslednje iskušenje“ Nikosa Kazancakisa, „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, kao i klasični roman „Doživljaji Haklberija Fina“ Marka Tvena.
Merilin Monro je bila više od običnog seks simbola. Njena strast prema knjigama i intelektualna radoznalost otkrivaju složeniju, dublju ličnost koja je često bila zaklonjena iza njenog glamuroznog imidža. Njena biblioteka, koja sadrži dela velikih autora, predstavlja odraz njenog duhovnog bogatstva i interesa koji su prevazilazili površnu sliku koju je svet imao o njoj. Monro ostaje figura koja inspiriše i dalje, ne samo zbog svog izgleda, već i zbog svog uma i umetničkog doprinosa.
