G.K. (43), žena iz Šeškovaca kod Laktaša, preminula je na Klinici za plastičnu hirurgiju UKC-a Republike Srpske, nakon što je više od 17 godina sumnjivo provela u kući, bez izlaska na svetlost dana. Njena tragična priča otkrivena je u septembru prošle godine kada je porodica pozvala Hitnu pomoć, zabrinuta jer je bila u teškom zdravstvenom stanju i gotovo na samrti.
Kada je primljena u Urgentni centar, lekari su bili šokirani stanjem u kojem su je zatekli. Istražujući njen slučaj, ustanovljeno je da nije imala ličnu kartu i da nikada nije bila registrovana kao pacijent. Takođe, G.K. nije imala zdravstveno osiguranje i nikada nije lečena pre tog trenutka, što je ovaj slučaj učinilo jednim od najekstremnijih patologija ikada otkrivenih u Republici Srpskoj.
Nakon hitne pomoći, G.K. je prebačena u Institut za fizikalnu medicinu, rehabilitaciju i ortopedsku hirurgiju “Dr Miroslav Zotović”, gde je započela rehabilitaciju. U početku je čak i komunicirala sa osobljem, ali se njeno psihičko stanje brzo pogoršalo. Počela je da odbija hranu i lekarske preglede, a razgovarala je samo sa nekim ljudima, što je dodatno otežavalo njen oporavak. Na kraju je odbila i fizikalne tretmane, uprkos naporima osoblja da joj pruže svu potrebnu pomoć.
Tokom lečenja, medicinski timovi su se trudili da G.K. pruže sveobuhvatnu negu, ali su se susreli s velikim izazovima zbog njenog odbijanja pomoći. Nažalost, nakon dugo borbe sa svojim zdravstvenim problemima, preminula je na Klinici za plastičnu hirurgiju, ostavljajući za sobom mnoge nezadovoljene pitanja o njenom životu i uzrocima njenog dugog zatvaranja u kuću.
Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti i stručnjaka, koji su se zapitali kako je moguće da neko tako dugo ostane izolovan i zapušten. U međuvremenu, socijalni radnici i psihijatri su počeli da istražuju okolnosti njenog života, pokušavajući da razumeju kako je došlo do ovog ekstremnog slučaja zanemarivanja.
Na osnovu informacija koje su prikupljene tokom medicinske intervencije, čini se da je G.K. bila žrtva ekstremnog oblika socijalne izolacije, što je još više naglašeno njenim nedostatkom identifikacije i zdravstvenih prava. U razgovorima sa članovima porodice, otkriveno je da su postojali znaci problema i ranije, ali nikada nije preduzeta ozbiljna akcija kako bi se pomoglo ovoj ženi.
Ova situacija je podstakla razgovore o važnosti mentalnog zdravlja i potrebe za sistemskom podrškom osobama koje pate od teških psihičkih problema. U Republici Srpskoj, kao i u drugim delovima sveta, važnost prepoznavanja i lečenja mentalnih bolesti postaje sve očiglednija.
U svetlu ovog tragičnog slučaja, stručnjaci pozivaju na veću svest o mentalnom zdravlju, posebno u zajednicama gde se problemi često prećutkuju ili zanemaruju. Takođe, naglašava se potreba za jačom saradnjom između zdravstvenih i socijalnih službi kako bi se na vreme prepoznali slični slučajevi i pružila adekvatna pomoć onima kojima je potrebna.
Na kraju, smrt G.K. je još jedan podsetnik na to koliko je važno biti svestan problema mentalnog zdravlja i pružiti podršku osobama koje se bore sa sličnim izazovima. Njena priča, iako tragična, može poslužiti kao poziv na akciju za sve nas, da budemo pažljiviji prema onima oko sebe i da se borimo protiv stigme koja prati mentalne bolesti.
