Pažljivo sakupljen i montiran od njegovih vlastitih audio snimaka, dokumentarac „Slušajte mene, Marlona“ donosi izuzetnu životnu priču Marlona Branda ispričanu njegovim glasom. Ovaj film otkriva mnogo o njegovoj ličnosti, borbama i uspehu, a citati iz dokumentarca osvetljavaju ključne aspekte njegovog života.

Brando je bio poznat po svojoj neodoljivoj harizmi i zavodljivosti. U dokumentarcu, ističe: „Bio sam veoma privlačno dete, odvažan, imao sam stila… Bio sam mlad i osećao sam se kao da mi je suđeno da širim svoje seme svuda oko sebe.“ Njegov lični život bio je obeležen brojnim ljubavnim vezama, tri braka i 16 dece, od kojih je neka usvojio. Ova kompleksnost u privatnom životu odražava se i u njegovim glumačkim ulogama, koje su često bile emotivno intenzivne.

Kada je govorio o svom detinjstvu, Brando je rekao: „Kad ste kao dete neželjeni, kad niste dobrodošli, onda tražite identitet koji će biti prihvatljiv.“ Ovaj osećaj odbačenosti oblikovao je njegovu ličnost i karijeru. Njegov odnos sa ocem bio je posebno težak. „Moj matori je bio grub čovek. Šamarao bi me stalno i bez previše razloga. Zaista sam ga se plašio“, priznao je, što ukazuje na duboku emotivnu traumu koja ga je pratila kroz život.

Brando je bio svestan emotivne cene koju gluma nosi. „Kad su stvari ekstremno bolne za vas, ne želite ih u svojoj svesti… Želite da ih zaboravite“, rekao je, osvetljavajući izazove sa kojima se suočavao kao glumac. Njegove uloge često su zahtevale duboko emocionalno ulaganje, što je, kako je sam istakao, bilo „težak posao.“

Osim lične borbe, Brando je doživeo i velike tragedije u životu. U 1990. godini, nakon što je njegov sin Kristijan ubio dečka polusestre Šajen, Brando je izjavio: „Jad i beda su stigli u moju kuću.“ Ove reči reflektuju duboku bol i osećaj gubitka koji ga je pratio tokom života, posebno kada je kasnije Šajen izvršila samoubistvo. Ove tragedije su dodatno oblikovale njegov pogled na svet.

U dokumentarcu, Brando deli svoja razmišljanja o glumi: „Obori ih stavom, rečju, pogledom. Iznenađuj.“ Njegova filozofija o glumi oslanja se na iskrenost i autentičnost. „Želite da zaustavite taj pokret rukom sa kokicama do usta, naterate ljude da prestanu da žvaću. To se postiže istinom,“ objašnjava.

Brando je bio svestan društvenih nepravdi i aktivno se borio protiv njih. „Motivišu me stvari koje se dešavaju, a koje su nepravedne,“ rekao je, naglašavajući važnost ljudskih prava. Njegova angažovanost u Pokretu za građanska prava 1960-ih godina bila je značajan deo njegovog identiteta. Bio je prisutan tokom marša na Vašington 1963. godine, koji je završio legendarnim govorom Martina Lutera Kinga.

U filmu se osvrće i na svoje strahove, govoreći: „Najveći glumčev strah je strah.“ Brando je bio svestan kako percepcija drugih može uticati na njegov rad i kako strah od neuspeha može ugroziti njegovu umetnost. Njegova uloga u „Kumu“ označila je veliki povratak u njegovoj karijeri, što je dodatno potvrdilo njegovu izuzetnu glumačku moć.

Samopouzdanje je, prema njegovim rečima, veoma krhko. „Samopouzdanje neurotične osobe pretvori se u prah ako ne dobije divljenje,“ smatrao je. Ova introspektivna razmišljanja otkrivaju složenost njegove ličnosti i unutrašnjih borbi.

Brando je ostavio neizbrisiv trag u istoriji filma, a njegov život bio je obeležen i ličnim tragedijama i profesionalnim usponima. Dokumentarac „Slušajte mene, Marlona“ pruža dubok uvid u njegovu dušu i kreativni proces, ostavljajući nas da razmišljamo o kompleksnosti ljudske prirode i umetnosti.