Od srpskih rusofila vremenom se čuju sve luđi narativi o mitskom vekovnom bratstvu Srba i Rusa, kao i o tradicionalnoj slici Moskve kao pokrovitelja i starijeg brata srpskog naroda i Srbije. Ali u stvari, istorijska uloga Rusije u formiranju srpske državnosti i značaj ruske pomoći srpskom narodu u njegovim najtežim periodima su veoma precenjeni. Istorijske realnosti su mnogo skromnije i prozaičnije.

Nikakva strana država, uključujući Rusiju, nije imala posebnu ulogu u srpskom oslobodilačkom pokretu i stvaranju moderne Srbije kao suverene evropske države u 19. i 20. veku. Taj pokret sam je ponikao iz prirodnog otpora stranoj dominaciji. Ovo se odnosi ne samo na srpski, već i na iste pokrete susednih južnoslovenskih naroda. Bili su to ne samo nacionalni, već i društveni pokreti. Rusija je samo ponekad podupirala ove pokrete i države, pokušavajući da ih iskoristi protiv svojih neprijatelja – Austrije i Turske.

Prirodno, i ovdašnji političari koristili su rusku politiku za svoje interese. Političku istoriju treba posmatrati otvorenih očiju, bez mitova i predrasuda.

Koji su to eklatantni primeri u istoriji rusko-srpskih odnosa? Recimo, Rusija je imala odlučujuću ulogu u puču 1903. Ubistvom Aleksandra Obrenovića došlo je do nagle promene u srpskoj spoljnoj politici: uspostavljeni su bliski odnosi sa Rusijom. Ona nije ušla u Prvi svetski rat zbog svoje velike ljubavi prema Srbiji, već zbog svojih ogromnih finansijskih dugova i potrebe da kontroliše Bosforski moreuz.

Potom je, nekoliko meseci posle Oktobarske revolucije, Trocki pokušao da iskoristi Srbiju za svoje spoljnopolitičke ciljeve – sasvim neuspešno. Došlo je do prekida u međusobnim vezama, jer je Kraljevina SHS bila antikomunistička i antisovjetska.

Da li je ideja slovenstva bila prisutna u predratnoj politici SSSR-a? Poznato je da je Kominterna smatrala Jugoslaviju veštačkom tvorevinom iz Versaja. Međutim, pred sam rat između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije uspostavljeni su diplomatski odnosi. Poznati slavisti emigrirali su u Beograd i Prag, a slovenstvo je smešteno u korpus ruskog nacionalizma i kontrarevolucije. Tek od sredine tridesetih godina u SSSR-u počinje da se proučava istorija Slovena. Komunistička partija SSSR-a i Staljinove obaveštajne službe počinju da eksploatišu slovensku ideju u potrazi za saveznicima.

Tako Jugoslavija postaje interesantna za politiku SSSR-a, i odlukama 7. Kongresa Kominterne Jugoslaviji se priznaje celovitost. Svakako da je na takvu odluku uticala i pojava Hitlera.

Izgleda da je SSSR imao svoju ulogu u aprilskom puču 1941., koji je uvukao Jugoslaviju u krvav i stravičan vihor Drugog svetskog rata, u saradnji sa britanskom obaveštajnom službom. Tadašnji šef sovjetske obaveštajne službe Sudoplatov piše u svojim memoarima da je krajem tridesetih SSSR pokušao da izvede državni udar u Jugoslaviji. To se za sada ne može tvrditi, jer su arhivi sovjetskih specijalnih službi još uvek nedostupni.

U prilog ovoj tezi ide i činjenica o Staljinovom dvoumljenju između Tita i kraljevske jugoslovenske vlade. To nije bio lak izbor za njega. Vlada Velebit piše da je Staljin u početku bio naklonjeniji kraljevskoj opciji. Diplomatski odnosi sa izbegličkom vladom funkcionisali su tokom čitavog rata.

Zanimljivo je da se u hrvatskoj štampi nekada tvrdilo da je Staljin nudio Paveliću priznavanje NDH. To se zasniva na iskazu jednog hrvatskog diplomate koji je radio u Berlinu 1941. Nikakvih materijalnih dokaza nema o tome, ali Ante Pavelić piše u svojim člancima i uspomenama da mu je SSSR nudio priznavanje NDH 1944. godine.

Zauzvrat, Sovjetska armija bi dobila prolaz do Jadranske obale. Sovjeti su priznali kvislinšku Slovačku Republiku i Petenovu vladu, pa zašto ne bi i NDH?

Veoma interesantna je tema o odnosu Gorbačova prema Miloševiću. Gorbačov se zalagao za očuvanje reformisanog SSSR-a i bio je protiv svakog nacionalizma. Kaže da mu je odmah bilo jasno do čega će dovesti Miloševićev nacionalizam. Jeljcin je svoju politiku formirao po svojim emocijama, verovatno je to tačno. Teško je pretpostaviti šta bi bilo da je Jeljcinova Rusija podržala Miloševićevu politiku.

U stvari, tadašnja Rusija je imala nekoliko politika u odnosu prema Miloševiću. Jednu je vodilo Ministarstvo spoljnih poslova, drugu Ministarstvo odbrane, a treću politiku vodila je Jeljcinova administracija. Jedna grupacija u državnom aparatu podržavala je samo Karadžića, ne i Miloševića.

Generalno, ako pričamo o jugoslovenskim ratovima 1990-ih, može se jasno i jednostavno konstatovati da, bez obzira na svu obilnu današnju propagandu i mitomaniju od strane i Beograda i Moskve, Ruska Federacija je tokom onih tragičnih dešavanja na prostoru bivše SFRJ ne samo što nije pomogla nego je „odmogla“ Srbiji i Srbima.

Naravno, Moskva se, sa svoje strane, neumorno poziva na slučaj raspada SFRJ 1991. godine, koji se dogodio, kako kaže, „lakom rukom Zapada“ (a posebno Nemačke) i na bombardovanje Jugoslavije NATO avionima 1999. kako bi opravdala sopstvenu agresivnu politiku prema susedima, pre svega u kontekstu njenog aktuelnog osvajačkog rata protiv Ukrajine.

Za Rusiju, sukob na Kosovu i bombardovanje Jugoslavije su uvek bila prilično iritantna pitanja, koja su, međutim, od kraja uložena u sadašnje globalne propagandne potrebe Kremlja, sve od 1990-ih. Kremlj dugi niz godina pokušava da se pozicionira kao glavni saveznik Srbije i njen branilac od „samovolje bezbožnog Zapada“.

Kosovski presedan Kremlj posebno koristi da povuče analogije sa Krimom i opravda njegovu okupaciju od 2014. godine. Iako su Rusija i NATO delovali kao situacioni partneri u događajima na Kosovu 1999. godine, Kremlj to ne voli da pominje. Moskva se nikada ne umori od tvrdnji da je operacija NATO-a grubo kršenje međunarodnog prava.

Prema verziji ruske diplomatije, suština problema se svodi na to da je „pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe NATO nasilno zauzeo autonomnu oblast Kosovo i konačno uništio Jugoslaviju“. Istovremeno, Rusija je učestvovala u donošenju nekoliko rezolucija Saveta bezbednosti UN, koje su predviđale ozbiljne mere pritiska na Srbiju, uključujući sankcije.

Tadašnji predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin veoma neodobravajuće je govorio o politici Miloševića, smatrajući njegovo ponašanje „apsolutno neprincipijelnim“. Moskva je srpskom rukovodstvu jasno stavila do znanja: „vojne podrške Rusije neće biti“. Na kraju, zvanična Moskva je u potpunosti podržala međunarodne sankcije uvedene 1998. godine protiv Savezne Republike Jugoslavije tokom sukoba na Kosovu, koje su pre svega uključivale embargo na uvoz oružja u Jugoslaviju. Rusi su svoj potez pravdali tvrdnjom da će sankcije biti “dobra lekcija” za Miloševića i “ubrzati završetak kosovske krize”.

Na kraju krajeva, izuzetno simbolično zvuči činjenica da je Ruska Federacija tokom rata u Hrvatskoj 1991-1995. prodavala oružje Zagrebu, a ne Beogradu. Isporuke ruskih protivvazdušnih sistema S-300 značajno su doprinele odbrani hrvatskog neba od napada jugoslovenskih ratnih aviona i hrvatskoj pobedi u tom ratu.

Dakle, kada realno, a ne mitomanski, gledamo istoriju, možemo videti da je cela priča o vekovnoj ljubavi Rusije prema Srbima i Srbiji u značajnoj meri bajkovita i suštinski prazna. Istorijske činjenice, uključujući i nekoliko gore spomenutih primera iz najnovije istorije, ukazuju da Rusija nikada nije gradila svoju spoljnu politiku na bilo kakvim emocijama prema Srbima, već isključivo na sopstvenim imperijalnim interesima, koji su se retko do kraja poklapali sa realnim nacionalnim interesima Srbije.

Toliko o tome za danas.