Ansambl „Renesans“, poznat po izvođenju rane muzike srednjeg veka, renesanse i baroka, postoji već pola veka, a jedan od njegovih osnivača je Ljubomir Dimitrijević, profesor i muzički pedagog. Njegova muzička biografija obuhvata mnogo više od ovog ansambla, ali je po njemu najviše prepoznatljiv.

Ljubomir Dimitrijević je od malena bio opčinjen flautom, koja mu je postala zaštitni znak. Svira dvadesetak instrumenata, a na nastupe nosi dva kofera kako bi mogao da sve ponese sa sobom. Njegov repertoar obuhvata muziku od 12. do 19. veka. Za njega su živi nastupi svetinja koju nijedno moderno čudo tehnologije ne može zameniti.

U razgovoru za 24sedam, Dimitrijević ističe da tradicija ne mora biti u sukobu sa modernim. On se pita da li danas slušamo muziku ili buku, i naglašava važnost svakodnevnog obeležavanja Uskrsa kroz muziku. Mnogi ljudi, iako vole muziku, nisu svesni njene moći i snage. Prema njegovim rečima, muzika je izgubila na značaju u savremenom društvu iz dva razloga: prekomerna prisutnost muzike i njena upotreba kao pozadinske buke.

Muzika je danas prisutna u svakom trenutku našeg života, od supermarketa do automobila, što je dovelo do toga da se ona često koristi kao paravan. Dimitrijević podseća da je nekada jedina buka bila zvuk groma ili crkvenih zvona, a svaki nastup bio je praznik. On tvrdi da muzika treba da bude umetnički doživljaj koji se doživljava, a ne samo gleda.

Da bi se muzika zaista slušala, potrebno je zatvoriti oči i prepustiti se zvuku, zaboravljajući na sve brige i obaveze. Muzička tradicija i modernost često se postavljaju na dve suprotne strane, ali Dimitrijević veruje da može postojati spoj između njih. On naglašava da, ukoliko nešto postoji 500 godina, to može ostati relevantno i dalje.

U razgovoru o srednjovekovnoj srpskoj muzici i staroj vizantijskoj muzici, Dimitrijević ističe da je mnogo toga izgubljeno ili uništeno, ali da postoje tragovi na osnovu kojih se može rekonstruisati deo tog bogatstva. U inostranstvu, publika je često profilisana i zna šta želi, dok je u Srbiji potrebno uveravati publiku o vrednosti muzike.

Flauta je za Dimitrijevića postala najveća ljubav. Njegova priča o flauti počinje kada je kao dečak čuo zvuk flaute od komšije. Odlučio je da se bavi muzikom, a flauta ga je privukla od samog početka. Svoj muzički put započeo je u muzičkoj školi „Josip Slavenski“, gde je proveo 40 godina kao profesor. Danas je njegova omiljena flauta iz 18. veka, instrument koji povezuje ljude širom sveta.

Na kraju, Dimitrijević deli poruku povodom Uskrsa, naglašavajući da nas u životu drži ljubav i da je u svetu gde mržnja prevladava, ljubav najvažnija. Svaki dan može biti Uskrs ako ga doživimo sa pravim osećanjima i vrednostima. Poziva ljude da postanu ti koji daruju, praštaju i idu dalje, jer je svaki dan prilika za novi početak i proslavu života.