Netfliksov film „The Electric State“ označen je kao najskuplji projekat ovog striming servisa do sada, sa budžetom od 320 miliona dolara. Nažalost, reakcije kritike su pretežno negativne, a film sa Mili Bobi Braun i Krisom Pratom u glavnim ulogama nije ispunio očekivanja. Iako film sadrži elemente naučne fantastike i akcije, opisa kritičara sugerišu da rezultat nije ni dovoljno dobar ni dovoljno loš, ostavljajući gledaoca u konfuziji.

Film je zasnovan na ilustrovanom romanu Simona Stalenhaga iz 2018. godine, koji prikazuje alternativnu verziju devedesetih godina prošlog veka. U ovoj verziji, roboti su pokušali da se bore za svoja prava nakon neuspelog ustanka, nastojeći da se dokažu kao ravnopravni članovi društva. Tehnološki milijarder Itan Skejt, koga tumači Stenli Tuči, predstavlja dodatnu pretnju s obzirom na svoj izum i robotskog lovca.

Mili Bobi Braun igra ulogu problematičnog siročeta Mišel, koje kreće u potragu za svojim nestalim bratom Kristoferom. Tokom svog putovanja, ona se udružuje sa lutalicom Kitsom, kojeg igra Kris Prat, i njegovim robotskim prijateljem Hermanom. Njihova avantura vodi ih kroz distopijsku Ameriku, poznatu kao Zona isključenja, gde roboti žive u egzilu.

Jedan od glavnih problema filma, kako ističe kritičarka Tori Brejzir, jeste nejasnoća u vezi s njegovom ciljnom publikom. Film se bori sa pitanjem kome je zapravo namenjen: milenijalcima koji uživaju u nostalgiji, ljubiteljima originalnog romana ili obožavaocima Mili Bobi Braun, koji su možda premladi da bi se povezali s temom. Ova zbunjujuća dinamika može otežati gledateljima da pronađu svoj odnos prema filmu.

Vizuelno, film sadrži neke upečatljive scene koje su inspirisane originalnim radom, ali se često čini da bi mogao biti zamenjen bilo kojim drugim retro-futurističkim filmom. Kritičari ukazuju na to da iako film sadrži ponekad snažne delove, poput izvanredne izvedbe Stenlija Tučija kao negativca, i nekoliko zanimljivih elemenata u scenariju, ukupni utisak ostaje nedorečen.

Brejzir takođe naglašava da film ne uspeva da pronađe svoju srž. Pitanja o identitetu i svrsi filma ostaju otvorena, dok se on pokušava uklopiti u različite žanrove. Ovo stvara osećaj nesigurnosti kod gledalaca, koji možda ne znaju šta tačno da očekuju.

Pored toga, kritičari su primetili da se film suočava s izazovima vezanim za svoje likove. Iako su Mili Bobi Braun i Kris Prat poznate ličnosti, njihovi likovi nisu dovoljno razvijeni da bi se gledatelji mogli povezati s njima na emocionalnom nivou. To dodatno doprinosi osećaju da film nije uspeo da iskoristi svoj potencijal.

Na kraju, iako su uloženi milioni dolara, kritičarka Brejzir zaključuje da se ne može reći da su ti resursi dobro potrošeni. Film „The Electric State“ tako ostaje u senci svojih ambicija, ne uspevajući da ostvari ono što je potencijalno mogao biti upečatljiv i značajan projekat.

U svetlu svih ovih kritika, „The Electric State“ se može posmatrati kao primer kako visoki budžeti i poznate zvezde ne garantuju uvek uspeh. Gledaoci će morati da odluče sami o vrednosti ovog dela, uzimajući u obzir sve njegove prednosti i mane. U svakom slučaju, film izaziva diskusije o tome šta znači biti uspešan u svetu filma, posebno u eri kada se očekivanja gledalaca konstantno menjaju.