Prolaze godine, ali Đorđe Balašević i dalje ostaje prisutan u sećanjima svih nas. Njegov glas i stihovi odjekuju kroz ulice gradova koje je opevao, kroz kišne večeri, jutra uz kafu, osmehe i suze. Đorđe nije bio samo pevač i kantautor; on je bio pesnik života, čovek koji je rečima slikao svet u kojem smo želeli da živimo.

Na današnji dan, pre četiri godine, izgubili smo ovog velikog umetnika. Balašević je preminuo 19. februara 2021. godine, nakon borbe sa korona virusom. Njegove pesme, međutim, i dalje žive u nama i ostavljaju neizbrisiv trag.

Đorđe je umeo da napiše pesmu koja se ne sluša samo u tišini, već i u duši. Njegovi stihovi nisu bili samo reči – oni su bili naša svakodnevica. Bilo da je govorio o prvoj ljubavi, izgubljenim snovima ili starim prijateljstvima, njegove pesme su bile naši pokušaji da izrazimo emocije koje često nismo mogli da izgovorimo. Svi smo mi u njegovim pesmama pronašli deo sebe, od suza na „Oprosti mi, Katrin“ do smeha uz „Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja“.

Đorđe Balašević bio je Vojvođanin, šmeker i čovek s dušom deteta. U svetu estrade, bio je gospodin koji se nikada nije uklapao u šablone. Njegov humor bio je topao i britak, a njegove pesme odražavale su njegovu iskrenost i emocionalnu dubinu. Nije se plašio da izrazi svoje misli, da govori o malim ljudima sa velikim srcima, o vojvođanskim ravnicama i o životu u Novom Sadu.

Njegova sposobnost da prikaže jednostavne, ali duboke istine o životu učinila ga je voljenim među mnogima. U njegovim stihovima osećala se ljubav prema životu i ljudima, a njegovo poštovanje prema običnim ljudima često je bilo izraženo kroz njegove pesme. On je uvek znao kako da prenese emocije koje su nas povezivale, emocije koje su nas podsećale na vrednost ljubavi, prijateljstva i ljudskih odnosa.

Balašević je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije. Njegove pesme su se slušale u svim generacijama, jer su se bavile univerzalnim temama koje su dodirnule srž ljudske prirode. Njegova muzika nije bila samo zabava; ona je bila način da se izraze osećanja i misli koje su mnogi od nas često osećali, ali nisu mogli da ih formulišu.

Nedostaje nam Đorđe. Otišao je tiho, ali sa pesmama koje i dalje žive. Njegova prisutnost je osećaj koja je duboko ukorenjena u našim srcima. Nema ga među nama, ali njegovi stihovi nastavljaju da nas prate kroz život. Svaka gitara koja zaigra njegove akorde, svaki osmeh dvoje zaljubljenih dok plešu uz njegove balade, podseća nas na njegovu umetnost i ljubav koju je širio.

Dok nas život nosi dalje, njegov glas ostaje u našim sećanjima. Njegove reči su nas učile da budemo bolji ljudi i da cenimo lepotu života. Đorđe, hvala ti za sve. Hvala ti za pesme koje su nam pomogle da odrastemo, da volimo i praštamo. Hvala ti što si nas podsticao da verujemo u čaroliju svakodnevnog života, da shvatimo da čak i u najtežim trenucima možemo pronaći lepotu i radost.

Na kraju, ostaje nam samo da se setimo njegovih stihova: „A sad adio, i ko zna gde, i ko zna kad…“. Uvek ćeš biti sa nama, Đorđe, kroz svoje pesme, kroz svoje reči, kroz ljubav koju si delio sa svima nama.