U Srbiji se pod pšenicom nalazi oko 700.000 hektara, što je više nego prethodnih godina. Iako je naglo zahlađenje i višemesečno toplo vreme nisu idealni za jesenje useve, pšenica posejana do polovine novembra najbolje se drži jer je spremna da izdrži niske temperature bez snega. Prema rečima Vladimira Aćima iz Instituta za ratarstvo Novi Sad, usevi koji su posejani u bokorenju su otporniji na oštećenja u slučaju naglog spuštanja temperature. Biljke koje nisu ušle u bokorenje, a to su one posejane posle 15. novembra, su u većem problemu. Vlažnost zemljišta je do 120 centimetara, a vojvođanske njive imaju dovoljno zimske vlage. Postoji mogućnost spiranja azota u dublje slojeve zemljišta usled novih padavina. Potrebna je prihrana strnih žita kako bi se održalo zasićenje oranica azotom. Preliminarna uzorkovanja pokazuju manju količinu azota u zemljištu u poređenju sa prethodnom godinom. Sneg je dobrodošao kao izolator koji sprečava oštećenja useva.
Kaže se da poljoprivrednici moraju da se pripreme za davanje dodatne količine azota strnim žitima kako bi ih zaštitili od naglih promena temperature i očuvanja useva koji se bokori. Vlada podseća poljoprivrednike da urade analize zemljišta kako bi utvrdili koliko oranica ima azota.
Azot je jedan od najvažnijih mineralnih materijala za rast biljaka. On je deo aminokiselina, proteina i hlorofila, odgovoran je za rast i razvoj biljaka. Uglavnom, biljke uzimaju azot iz zemljišta kroz korenov sistem.
Za unos azota u biljku veoma je važno da se ona nalazi u nitriformi jer jedino tada biljka može da ga iskoristi. Ukoliko se koristi amonijum azotov sulfat – biljka odmah, potpuno putem korena, može da ga „pumpa“ u sebe – to je dobro za nju jer odmah ima dostupne, nove azotate da gradi i raste. Kada se hrani sa amonijum nitratom, prvo mora da ga bakterija sredi i „obradi“, da bi biljka mogla da ga koristi.
Azot je bitan mineralni sastojak za pravilnu ishranu biljaka strnih žitarica i kada je dovoljno prisutan u zemljištu tada đubrenje nije nužno, a biljke strnih žitarica se mogu gajiti i bez upotrebe mineralnih đubriva. Đubriva se koriste kako bi se nadoknadila količina hraniva u zemljištu i podiglo njegovo plodnost radi postizanja optimalnih prinosima. Ukoliko se u zemljištu osećaju potrebe za unošenjem azota tada je bolji način za to prihrana azotnim đubrivima.
Važno je napomenuti da prekomerna upotreba azotnih đubriva može imati i negativne posledice na životnu sredinu, kao što su zagađenje voda, zemljišta, vazduha, povećanje emisija gasova sa efektom staklene bašte, ali i smanjenje biodiverziteta.
Uzimanje uzoraka zemljišta za analizu zaliha hraniva treba raditi u periodu od jeseni do rane proleća, kako bi se utvrdilo prisustvo hraniva u zemljištu i eventualno donela odluka o potrebama za đubrenje. Na osnovu analize zemljišta može se odrediti i količina i vrsta azotnih đubriva koje je potrebno primeniti za određenu kulturu i kako bi se postigao optimalan prinos.
U cilju sprečavanja prekomerne upotrebe azotnih đubriva i negativnih posledica po životnu sredinu, preporučuje se korišćenje organskih đubriva kao alternativa. Organska đubriva sadrže azot u organskom obliku koji se sporije oslobađa u zemljište i biljke ga mogu mnogo bolje usvojiti i iskoristiti u odnosu na mineralna azotna đubriva.
Uvođenje integralne poljoprivrede sa naglaskom na očuvanje plodnosti zemljišta može biti jedan od ključnih faktora za smanjenje potreba za mineralnim đubrivima, uključujući i azotna đubriva. Integracija stočarstva u biljnu proizvodnju može poboljšati hranidbene uslove i dodatno oplemeniti zemljište, čime se smanjuje potreba za unošenjem azota putem đubriva.
Uvođenje rotacije useva i organskih metoda uzgoja biljaka, kao i primena agrotehničkih mera koje podstiču razvoj korisnih bakterija u zemljištu su takođe važni koraci ka smanjenju potrebe za mineralnim azotnim đubrivima. Održiv pristup poljoprivredi podrazumeva promenu načina proizvodnje i upotrebe resursa u cilju očuvanja životne sredine i povećanja ekonomske i ekološke održivosti poljoprivredne proizvodnje.
