Ivan Bosiljčić je umetnik čija je duhovnost duboko povezana sa njegovom verom u Boga. Odrastajući na temeljima te vere, on je tokom svog života istraživao, učio i otkrivao njene različite aspekte. Iako možda nema često priliku da o tome govori, svaki put kada to učini, iz njegovih reči isijava mir, zahvalnost i mudrost. Njegova priča nije samo lično iskustvo, već i refleksija dubljih istina o životu i veri.

U razgovoru, Bosiljčić ističe da je na svom putu vere sreo mnogo izvanrednih ljudi i naučio da u svetu postoji mnogo dobrote i lepote. On veruje da savremeni čovek treba da se oslanja na nadu i veru, pokušavajući da pronađe ljubav kao najviši kvalitet. Ova potraga se ne odnosi samo na spoljašnje aspekte života, već i na unutrašnji svet svakog pojedinca.

Jedno od najvažnijih iskustava u njegovom životu bila je prva poseta Svetoj Gori i manastiru Hilandar 2002. godine. Tokom dve nedelje provedenih sa monasima, Bosiljčić je aktivno učestvovao u manastirskom životu, radeći razne poslove i živeći bez uticaja spoljnog sveta. Ovo iskustvo ga je duboko promenilo. Po povratku u Beograd, bio je šokiran koliko ljudi razgovara o nebitnim stvarima i kako su često u grču i žurbi. Taj uvid ga je podstakao da razmišlja o važnosti prisutnosti i pažnje u svakodnevnom životu.

U 2009. godini, Bosiljčić je posetio Jerusalim tokom Uskrsa, gde je proveo deset dana u svetoj zemlji. Ova poseta mu je donela dodatnu duhovnu dimenziju. Za njega, vera se preobražava u ljubav i predstavlja najkorisniji način za razumevanje dinamike života. Veruje da je sve moguće doživeti u nijansama, naglašavajući da ništa nije fatalno.

Molitva za Bosiljčića predstavlja blizak razgovor sa Bogom, prijateljski i sinovski, kroz koji se izražava ljubav i podrška. Oseća da je posebno uzvišeno kada se moli za druge, čak i kada oni nisu svesni njegovih molitava. Svake nedelje, tokom liturgije, posebno se povezuje s Bogom i ljudima, a to osećanje bliskosti ga ispunjava i danima nakon nedelje.

Hristovo vaskrsenje za Bosiljčića nije simbolika, već realnost koja oslobađa od straha od smrti. On veruje da smrt nije kraj i da se o tome treba podsećati ne samo tokom Uskrsa, već svake nedelje. Oseća da ako se na liturgiji setimo Hristovog primera, ponedeljak i svaki novi početak neće biti teški, već će biti ispunjeni radošću i pobedom. Njegova poruka je jasna: „Hristovo vaskrsenje nije mit, nije legenda. Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!“

Ova duboka i iskrena uverenja Ivana Bosiljčića predstavljaju inspiraciju za sve one koji traže smisao u veri i duhovnosti. Njegova iskustva i refleksije pozivaju nas da preispitamo sopstvene stavove prema životu, ljubavi i veri, podsećajući nas na važnost unutrašnjeg mira i zahvalnosti. U svetu punom izazova, Bosiljčićeva poruka o ljubavi i veri može poslužiti kao svetionik nade i duhovnog rasta.