Nedavno preminuli Džin Hekman ostavio je neizbrisiv trag u filmskoj industriji, smatrajući se jednim od najvećih glumaca svih vremena. Njegova karijera obeležena je brojnim nagradama, uključujući dva Oskara, ali nije bila bez grešaka. U jednom intervjuu iz 1985. godine, Hekman je otkrio da žali zbog uloga u dva filma iz 1970-ih – „Srećna dama“ i „Marširaj ili umri“.

U tom razgovoru sa novinarima iz The Chicago Tribune, Hekman je priznao da je „Srećnu damu“ snimio isključivo zbog novca, dok se i dalje čudio što je pristao da igra u filmu sa tako neobičnim imenom kao što je „Marširaj ili umri“. Ovi filmovi, iako su imali sve predispozicije za uspeh, nisu zadovoljili ni publiku ni kritiku.

„Srećna dama“ je zamišljena kao komična kriminalistička priča smeštena u vreme prohibicije. U filmu su, osim Hekmana, igrali i Bert Rejnolds i Lajza Mineli. Radnja se vrti oko dvojice krijumčara alkohola koji se takmiče za naklonost iste žene. Kako su se u filmu našla poznata imena i atraktivna tematika, očekivao se uspeh, ali je film postao komercijalni promašaj. Hekman je, prema njegovim rečima, na kraju pristao da igra u njemu zbog ponude od 1.25 miliona dolara koju mu je dao studio 20th Century Fox.

Dve godine kasnije, Hekman se našao u još jednom filmu koji nije ispunio očekivanja – „Marširaj ili umri“. Ova ratna drama smeštena u 1920. godinu u Maroku pratila je vojnika koji treba da štiti grupu arheologa od lokalnih revolucionara. Iako je film imao ozbiljnu temu i potencijal za snažnu priču, nije naišao na dobar prijem. Snimanje je, dodatno, trajalo duže od planiranog, a Hekman je povredio nogu kada je pao s konja tokom jedne scene.

Hekman je u razgovoru za The Chicago Tribune objasnio da su ove uloge rezultat njegovog nezadovoljstva reakcijom publike na filmove koje je snimao nakon svojih ranijih uspeha. U to vreme, Hekman je imao nekoliko velikih hitova, kao što su „Francuska veza“ i „Posejdonova avantura“, i osećao se kao da može raditi šta god poželi. Međutim, s vremenom je bio razočaran reakcijama na filmove koje je smatrao važnim za sebe, što ga je navelo da prihvati projekte koji nisu bili u skladu sa njegovim interesovanjima.

Opisao je to kao osećaj svemoći koji je proživeo na početku 1970-ih, kada je uživao u svom uspehu. Ipak, kako je vreme prolazilo, Hekman se suočio s razočaranjem koje ga je navelo da prihvati uloge koje nisu ispunjavale njegova očekivanja.

Iako su „Srećna dama“ i „Marširaj ili umri“ bili filmovi sa velikim potencijalom i poznatim glumcima, nisu uspeli da ostave značajan trag u njegovoj karijeri. Džin Hekman, kao jedan od najcenjenijih glumaca svog vremena, ostavlja za sobom bogatu ostavštinu ispunjenu izvanrednim ulogama, ali i lekcijama o izborima i posledicama u filmskoj industriji. Njegova sposobnost da prepozna greške i unapredi se kao umetnik ostaje inspiracija za mnoge buduće generacije.

U zaključku, Hekmanova karijera je savršena ilustracija kako čak i najtalentovaniji pojedinci mogu napraviti pogrešne izbore, ali je važno učiti iz tih iskustava i nastaviti dalje. Njegov doprinos filmskoj umetnosti će se pamtiti, a njegovi komentari o sopstvenim greškama dodatno ga čine ljudskim i pristupačnim, čak i na vrhuncu svoje karijere.