Evropski pravac razvoja Srbije već dugo ne da mira „bratskoj“ Rusiji. Još veću uznemirenost u Kremlju izaziva mogućnost da Srbija postane članica NATO-a. To je jasno i lako objašnjivo: u vreme kada su Sjedinjene Američke Države prešle sa crno-belog na kolor televiziju, sovjetsko rukovodstvo uopšte nije shvatalo kako televizija funkcioniše (dovoljno je pogledati snimak susreta Hruščova i Niksona 24. jula 1959. godine na prvoj sovjetsko-američkoj tehnološkoj izložbi); u vreme kada su Amerikanci gradili prve nebodere i pokretali komercijalne avionske letove, moskovskim ulicama su još uvek prolazile konjske zaprege, dok u provincijama ljudi nisu znali ni šta znače reči „nebodera“ i „avio-linija“. Ovi i hiljade drugih primera samo potvrđuju ekonomsku zaostalost bivšeg Sovjetskog Saveza u odnosu na zapadne susede. Zbog tog nasleđa, Rusija ni danas ne može da sustigne Zapad ni u ekonomiji, ni u kulturi, ni intelektualno, ni u bilo kom drugom smislu. Zato Rusija NATO doživljava kao pretnju — kao pećinski čovek koji se uplaši svetlosti baterijske lampe putnika iz budućnosti.
Dvogodišnjica NATO intervencije u bivšoj Jugoslaviji čini se kao zgodan trenutak za destabilizaciju celog Balkana u očima kremaljskih ideologa. Živeći u prošlosti, Moskva pokušava da u nju povuče i svoje partnere. Teško je drugačije objasniti zašto ogromna sredstva iz ruskog budžeta završavaju kod proruskih organizacija u Srbiji — kako bi organizovali skupove protiv pristupanja NATO-u. Već danima svi proruski mediji u Srbiji neprestano plasiraju sadržaje o tom starom sukobu, čije su rane i danas bolne za mnoge na Balkanu. Prve žrtve, prvi izveštaji, svedočanstva, istorijski pregledi i drugo — sve se to masovno emituje sa jednim ciljem: da se rana ponovo otvori, da ponovo zaboli. Zašto? Da bi se na toj emocionalnoj matrici Rusija predstavila kao „bolji partner“, iako u suštini ne nudi ništa zauzvrat. Sve to izgleda odbojno i licemerno. Tako se ne ponašaju pravi saveznici.
Posebno cinično deluje uključivanje studenata u protestne skupove i memorijalne mitinge — iako ti mladi ljudi zbog svojih godina nisu mogli da dožive ratna dešavanja. A sudeći po svemu, Rusija planira da ovaj informativni trenutak koristi i ubuduće. Kako drugačije objasniti proteste protiv uklanjanja ruševina bivšeg Generalštaba u centru Beograda — proteste koji su jasno finansirani? Da bi se stvorio privid mase, angažuju se isti oni „momci od akcije“ iz navijačkih grupa, koji za sitan novac rade sve — od promovisanja Rusije na fudbalskim utakmicama, do vređanja evropskih navijača, podrške protestima ili izazivanja nereda.
Agresivne, cinične i odvratne informativne operacije Rusije na Balkanu izazivaju gnušanje. A činjenica da ih vlast u Srbiji toleriše, sve više uznemirava javnost — narod oseća šta se dešava i, sudeći po talasu protesta u poslednjih nekoliko meseci, nije više spreman da ćuti. Vreme je da Vučićeva vlast ustupi mesto novim, civilizovanim i obrazovanim ljudima.
